Војвода Степа

Степа Степановић, српски војвода из Првог светског рата, рођен је 1856. у Кумодражу, у коме и данас – на врху Улице војводе Степе – постоји кућа у којој је рођен. Као и Живојин Мишић, учествовао је у свим ратовима свог доба. Истакао се у Другом балканском рату, 1913. године, када је у дуготрајним борбама код Једрена у Турској (данашња Бугарска), заробио 60000 турских војника. Његове највеће заслуге и оно што га је учинило једним од највећих српских војсковођа у историји јесу победе у бици на Церу и пробој Солунског фронта 1918. Са својом Другом армијом у Церској бици је извојевао прву савезничку победу у Првом светском рату, и том приликом добио чин војводе. У незадрживом надирању преко Македоније 1918. армија војводе Степе је Бугарску натерала на капитулацију и убрзала крај Великог рата. Војвода Степа је умро 1929. у Чачку. Остао је упамћен по челичном карактеру, по оштроумности и брзини доношења најтежих одлука, по томе што није волео славу и параде, већ је увек истицао заслуге официра и војника.

Кад  је поштар   донео прву пензију војводи Степи, био је изненађен војводином реакцијом: "Три хиљаде! Па знају ли они колики је то новац! Мантупи, хоће државу да упропасте!" Тутнуо је пензију поштару у руке: "Момак, одмах то да вратиш!" До краја живота спавао је на обичном војничком кревету гвозденом и тврдом.  Равнодушан на похвале, није се обазирао ни на замерке - веровао је да постоји Божја правда и да ће свако добити "по заслузи". Читав свој живот изразио је у неколико речи: "Из народа сам поникао, он ме је начинио оним што сам, морамсе покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха". Запамћено је како, после битке на  Церу, официри читаво вече расправљају о томе да је тешко ратовати са Немцима. А војвода ћути. Слуша, слуша, и само рече: "Јест, кад Шваба почне да бежи, не можеш га стићи!". 

 И док је био командант армије, и министар, остајао је увек исти: скроман, строг, исправан, поштен. До смрти живео је животом обичног војника.


Школски развојни план